Teoriske osnove individualne psihologije
Alfred Adler
2. Teleologija - pojam
Pod uticajem filozofskog rada Hansa Vajningera i njegovog dela "Filozofija-kao-da-", Adler je usvojio filozofsku doktrinu idealističkog pozitivizma.On je Vajningerovo negiranje krutog determinizma preneo na svoja teorijska razmatranja.
Nasuprot Frojdu koji je naglašavao snažan deterministički uticaj konstitucionalnih činilaca i doživljaja ranog detinstva na ličnost. Adler se saglašava sa idejom da su ljudi više motivisani očekivanjima od budučnosti nego događajima iz prošlosti.
Tu se ne radi o verovanju u sudbinu i nužnu predodređenost, već o tome da ovde i sada postoji subjektivno ili duhovno kao težnja(ideal) koji određuje sadašnje ponašanje.
Ovi fiktivni ciljevi su zapravo subjektivni uzroci psiholoških događaja, ideal ili krajnji cilj kome se teži, a koji je nemoguće ostvariti,je podsticaj težnje ka savršenstvu. Onda kada to stvarnost zahteva, osoba od ovog ideala može odvojiti "svoje Ja"
Stvaralačko Ja kao vladar celokupne ličnosti
Objašnjenje ovog pojma predstavlja krunu Adlerovog teorijskog rada. On stvaralačko Ja opisuje kao "Jedinstvenog, doslednog vladara celokupne ličnosti čoveka."
Stvaralačko Ja je posrednik između stimulusa koji deluje na čoveka i njegove reakcije na te stimuluse. Učenje o stvaralačkom Ja postulira da ljudi sami grade svoju ličnost od onoga što su nasledili ili stekli iskustvom. Stvaralačko Ja daje smisao životu, obezbeđuje cilj i sredstvo da se dođe do tog cilja.
Adler je svest smestio u središte ličnosti i na taj način postavio temelje psihologije usmerena na "Ja". Ljudi su svesna bića, svesna svog ponašanja i razloga tog ponašanja, sopstvenih nedostataka i ciljeva. Kao samosvesne individue planiraju sopstvenim postupcima uz punu svest o značenju tih postupaka.
Ovo je opozitno stanovište psihoanalizi koja je ulogu svesti minimizirala i dodelila joj ulogu nevidljivog ostrva u moru nesvesnog.
Izvori:
Adler, Poznavanje čoveka, Divit(1999.)
Alfred Adler
2. Teleologija - pojam
Pod uticajem filozofskog rada Hansa Vajningera i njegovog dela "Filozofija-kao-da-", Adler je usvojio filozofsku doktrinu idealističkog pozitivizma.On je Vajningerovo negiranje krutog determinizma preneo na svoja teorijska razmatranja.
Nasuprot Frojdu koji je naglašavao snažan deterministički uticaj konstitucionalnih činilaca i doživljaja ranog detinstva na ličnost. Adler se saglašava sa idejom da su ljudi više motivisani očekivanjima od budučnosti nego događajima iz prošlosti.
Tu se ne radi o verovanju u sudbinu i nužnu predodređenost, već o tome da ovde i sada postoji subjektivno ili duhovno kao težnja(ideal) koji određuje sadašnje ponašanje.
Ovi fiktivni ciljevi su zapravo subjektivni uzroci psiholoških događaja, ideal ili krajnji cilj kome se teži, a koji je nemoguće ostvariti,je podsticaj težnje ka savršenstvu. Onda kada to stvarnost zahteva, osoba od ovog ideala može odvojiti "svoje Ja"
Stvaralačko Ja kao vladar celokupne ličnosti
Objašnjenje ovog pojma predstavlja krunu Adlerovog teorijskog rada. On stvaralačko Ja opisuje kao "Jedinstvenog, doslednog vladara celokupne ličnosti čoveka."
Stvaralačko Ja je posrednik između stimulusa koji deluje na čoveka i njegove reakcije na te stimuluse. Učenje o stvaralačkom Ja postulira da ljudi sami grade svoju ličnost od onoga što su nasledili ili stekli iskustvom. Stvaralačko Ja daje smisao životu, obezbeđuje cilj i sredstvo da se dođe do tog cilja.
Adler je svest smestio u središte ličnosti i na taj način postavio temelje psihologije usmerena na "Ja". Ljudi su svesna bića, svesna svog ponašanja i razloga tog ponašanja, sopstvenih nedostataka i ciljeva. Kao samosvesne individue planiraju sopstvenim postupcima uz punu svest o značenju tih postupaka.
Ovo je opozitno stanovište psihoanalizi koja je ulogu svesti minimizirala i dodelila joj ulogu nevidljivog ostrva u moru nesvesnog.
Izvori:
Adler, Poznavanje čoveka, Divit(1999.)
Нема коментара:
Постави коментар