Racionalističko Empirisko shvatanje Volje

Dekart, je volja neograničena i slobodna, što je i najveća vrednost čoveka, budući da je razum ograničen racionalnošću.
Volja pomaže Umu jer ograničava strasti, a razum pomaže volji da bira ono što je moguće. Iako u spoljašnjem svetu vlada nužnost zahvaljujući volji,..Mogućnost slobodnog izbora i vlast koju posedujemo nad našom voljom, čini nas plemenitim i dostojanstvenim.

Nasuprot Dekartu, Spinoza smatra da zbog potrebe da se sačuva vlastita egzinstencija, čovekova volja je podređena razumu do tačke da se može smatrati iluzijom. Ostaje otvoreno pitanje, ako je volja podređena razumu i skoro iluzija, zar se onda ne briše razlika između njih, odnosno, kako pomiriti činjenicu da u stvarnosti postoji očigledno delovanje prema sopstvenoj volji a koje nije uvek racionalno, dakle ne u skladu s razumom.

Lajbnic smatra da je volja racionalna moč da se nešto započne ili ne i razlikuje se od htenja ili želje. Htenje je napor ili težnja(conatus) koje postaje volja tek kad sagleda sopstvene mogućnosti i učini napor da se ostvari. Ipak volja ima i izvesnu slobodu, jer se može upravljati i prema predstavama i motivima koji ne moraju uvek biti racionalni.

Hobs(Thomas Hobbes) ide još dalje, smatra da je slobodna volja nemoguća, zbog čega su izlišne svake teoriske rasprave. Ono što smatramo voljom je u stvari produkt nužnih radnji nastalih iz mišljenja, napora i premišljanja. Dakle volja je " poslednji prohtev ili ona poslednja averzija koja se neposredno vezuje sa radnjom ili sa propuštanjem radnje.

Monteskje, smatra da su " u filozofskom smislu, sloboda sastoji u sprovodjenju vlastite volje."

I Ruso(Jeon Josgues Rausseou) Čovek se ne može odreći svoje volje ili slobode volje, jer bi se odrekao svoje suštine a " oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti svaku moralnost svojim delima."

Kant ne dovodi volju u pitanje, ali smatra da je volja u teorijskom umu nepoznanica i nesaznatljiva zbog čega je treba potražiti u praktičnom umu kao metafiziku morala u formi čiste volje apstrahovane od iskustva. Volja se upravlja prema zakonima uma ili zakonu koji sama sebi postavlja, što je pokoravanje čoveka samom sebi.

Hegel je smatrao da se volja na putu duha kroz svetsku istoriju upravljala i usmeravala prema umu, ali je njen karakter ambivalentan jer je" delimično prirodna , a delimično umna." ...Što znači da su volja i inteligencija na neki način neodvojivi.