Postepeno Ti
... Usred vatre, banu međ njih tihost.. iznad vremena poput ogrlice posle oluje s'osmehom čeka i gleda, sva jutra i večeri njena... nekdašnji zanos... Na ostacima tajne koja reč ne može izustiti...I,kojoj su kiše i vetrovi potrali trag, govoraše "Ja ne govorim sve", iako ni sama nije sasvim znala šta zna ? - ali znao je On(onaj), što gubi... I umesto njega reče glasno"U redu, gospodine... sledeći put biće bolje" Doviđenja do kasnije bio je pozdrav koji je značio rečeno...a onom koga se sečala (to ti bi) kao da je htela da poveri neku tajnu, uz obećanu reć? Koju još uvek vremonom plaća. I uzdišući sa svojim drugim ja bar se nada, svetlosti uzburkanih talasa pre mraka u hodu časovnika ... da doći če sutra s' neznanim u ritmu ubrzanog daha s' govorom koji nagoni volju da diše i živi . A reči će bez obaziranja i bez skretanja...licem uz lice s uzbuđenjem privući, neizrečene misli i skrivena osećana. I ne, ne govori ništa, drugoj strani nemoćne sanjive žudnje kad se približi, hoda samo sporo....Ili pak u nastojanju da zaustavi tok svojih pogrešnih misli u tvojim zgusnutim očima...Ili sad da put bude lakši ne može da Te(tebe) prepozna ni po liku ni po imenu?I tako s izboranim lice u želji da nikad ne stane, odlazi neodređenom alejom vremena i nagonski Ona uzbudljivom brzinom u jednom trenu se ispravi ...i s' belom kosom, bez čuđenja, sigurna da živi život... sazna koliki nemir ne zbog njegovog(tvog) odsustva pri oštroj svetlosti nosi, zanesena svetlost njenih očiju i sa poluotvorenim usnama .. ponese svu svoju bogatu prošlost u sebi...
I tad...Onako kao juče...postoji tišina što traje...Al' "Ti",kao što si nestao tako je i "On"došao - bez najave...bez pozdrava i rukovanja...Igrajući joj oko uha golicljivu igru sa rečima danas...I promuklim glasom reće "Ja Neko", Danas i sutra zalog sam pravi za ono prekosutra novom nagomilanom oblaku, što se javi ...Ipak stani zastani oporo sećanje,"tebe" htela je da pita... još odiše tobom tišina u vrtlogu vremena...Tišina toliko nedostižne misli sudarajući se,s tobom što je dodirnu na dva koraka od nje i sasu na usnama svu toplotu njenog straha. I u potmuloj tišini, tišinom odjeknu šapat reči sledećeg dana...Sa teškim uzdahom smekšan pogled...Al' tad Ona je već znala da sramežljivom ženskom rukom hvatala je predhodne godine svaki dan, i poklanjala "njemu"(tebi) dok druge pored njega,(tebe) blizinom dođoše i zbog skorog odlaska On(ti) ih prati...Al' dan već star iza njih bi...I "On"(ti) ... ne hte da shvati da je ona tražila tišinu ...A da si "Ti" kasnio na dugom...dugom putu juće ka "njoj"...
Нема коментара:
Постави коментар