Katkad

Ti, dvosmislen-vremenom nakindjuren
ni reč ne reče, dok godine promiču,
zastajkuješ oklevaš, za onim što zovu vreme,
Nesposoban samoživ pred njom nikad da staneš.
Uz kikot i glasan osmeh, tamo gde nema nićega  tražiš ponavljanje.
Proždireš tromu tišinu zaboravljeno osečanje,
što pluta kroz tvoje sećanje !
Lukav, mudar, strasan, iskustvom
pridodaješ raznovrsno umnožavanje.
Po nekad iznemoglom rukom
hvataš njen zalutali osmeh i
nemo rukovanje.....
Shvati,Katkad! možda nije kasno?..